Svaka osoba ima u sebi snagu i otpornost (stručno: rezilijentnost) da se nosi sa svakodnevnicom, prevaziđe teškoće, razvija se.
Kada se pojavi bolest sve se menja, naše snage su kompromitovane, a posle prvog šoka sledi naše viđenje bolesti od koje zavisi i naša borba. Pogrešno je da to vidimo “kao sudbinu, kroz predrasude”, jer tada ne vidimo našu ulogu i već na početku gubimo bitku.
Viđenje da su mnogi izlečeni nameće pitanje „Zašto i ja ne bih mogao?“. Odluke da želimo da živimo, da dosta toga zavisi od nas samih, mobiliše snagu za borbu, za optimizam, pobedu, novi način života.
Članice Društva za borbu protiv raka su odlučile da žive, da budu pobednice, da njihov pehar pobede bude osmeh, šala, život koji udišu punim plućima i žar u očima kada svaka za sebe kaže “ja sam izlečena, nije bolest jača od mene”.
Na predavanju, 25. jula, koji je održala Blanuša Vera, socijalna radnica i porodični terapeut na Psihijatriji u Somboru “Otpornost na problem koje nosi bolest” svaka žena je zaronila u sećanja na lošu epizodu u životu i onda opisala svoj put i motivaciju do pobede, težak i bolan, ali je promenio njihovu svest, ciljeve. Sada mogu uz osmeh na licu da pričaju, druže se, imaju lepe sadržaje i bolji kvalitet života i sa nevericom u srcu pitate se “Da li su one ikada imale bolest? Kako su tako jake? Mogu li i ja tako….”
“VIŠE LJUDI UMRE OD DIJAGNOZE I STRAHA, NEGO OD BOLESTI”