Naslovljena jednostavno „Naše putovanje“, predstava članica i članova Društva za borbu protiv raka Sombor i Udruženja osoba lečenih od raka „Nada“ Apatin, po scenariju Biljane Benić i u režiji Dušana Gladića, dokumentarnog je i ispovednog karaktera, sa velikim uplivom specifične duhovitosti koju rađaju dugi trenuci samorefleksije, hvatanja u koštac sa bolom, kako fizičkim, tako i duševnim, te optrčavanja krugova po beskrajnim stazama i bogazama medicinske birokratije.
U najkraćem, zaplet ovog scenskog uprizorenja čini putovanje do odmarališta u kojem bi se članovi i članice družili, odmarali i učestvovali u raznim aktivnostima na otvorenom. Ubrzo se u nizu gegova otkriju nesporazumi u vezi sa prevozom, destinacijom, pa i nekim od putnika. Publika je odobrovoljena poznatim scenarijima iz svakodnevnog života, prepoznaje arhetipske likove šaljivdžije (vozač autobusa), putnice koju uvek svi čekaju, vođe puta koja se upinje da sve prođe kako treba (doktorica), te simpatično smotane organizatorke koja je pogrešila u gotovo svakoj etapi organizacije. Ne mnogo zahtevan režiserski posao, čini se. Međutim, upravo u jednostavnosti i direktnosti za koje se režiser očigledno odlučio u svim aspektima predstave, krije se snaga kompleksnog izazova preživljavanja i iskreno ispričanog iskustva.
Iz tako prijatno duhovite atmosfere, neprimetno se prelazi na pojedinačne ispovesti. I tu leži neprocenjiva dragocenost „Našeg putovanja“. Bez trunke patetike, sa gotovo izazivačkim stavom, ređaju se životne priče članova i članica, ređaju se njihova duboko lična, vrlo često sasvim neizvesna putovanja. Gledaoci osećaju da je pala nevidljiva barijera između njih i „glumaca“, ali ne u klasičnom smislu interakcije scena – publika, nego zbog beskompromisne životnosti, ljudskosti i ranjivosti koja se ne izvinjava, ne traži samilost, nego vidljivost, ne traži da se pred njom obaraju oči, nego da se sa njom suočava, da se sa njom razgovara i da se zajedno sa njom smeje, peva i plače. Od rvanja sa komplikovanom medicinskom dokumentacijom, preko postoperatvnih oporavaka, do prkosnog trganja perike sa glave pred kondukterkom, zbog švercovanja u beogradskom gradskom autobusu, ovi nesalomivi ljudi, udarani tamo gde najviše boli – po dostojanstvu, na pozorišnoj sceni doživljavaju preobražaj: iz uloge pacijenta (u koju su se ne svojom voljom preobrazili), oni vraćaju svoja nekadašnja sopstva pravnika, učiteljica, službenica, profesorica, trgovkinja, advokata, ali osnažena kroz pakleno putovanje.
„Naše putovanje“ nastavlja se i nakon zavese. Preusmereno u bezbroj pravaca u dušama gledalaca, povremeno će osvetliti ili zamračiti meandre sudbina u nezaustavljivom ciklusu uspona i padova koji zovemo životom. U tom ciklusu, nedvosmisleno poručuje predstava, važno je ne zaboraviti Čoveka.